Трагови

ТУЖНО ПУТОВАЊЕ КАЈМАКЧАЛАНСКИМ СТАЗАМА, СТО ГОДИНА ПОСЛЕ
На орловским висинама
Ми, генерација која је упропастила толико тога, и која потомцима оставља неупоредиво мање но што је од предака примила, тек сада разгрћемо травуљину и коров и пописујемо гробља хероја на чијим подвизима почивамо. А тамо, на 2.521 метар изнад мора и света, стегне се нешто у човеку. Однекуд грме речи: „Свим командантима, командирима и војницима: од брзине вашег продирања зависи судбина Отаџбине! Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!”

Текст и фото: Матија Војиновић, Милутин Станчић

Из Пореча ка Прилепу, преко узвишења, па силазак у равницу Пелагоније. Као ударање туђинских жигова, као прећутано симболичко насиље, у запуштеним селима централног дела данашње Македоније на све стране трагови исламског обележавања освојених простора. Нове бетонске ограде као бункери, више џамија него верника. Стари споменик са леве стране: глава спуштена, не зна куд би са очима. Истинита слика данашње словенске Македоније.
Путујемо са групом стручњака ангажованих да у овим крајевима направе увид у реално стање српских војних меморијала и гробаља из Првог светског рата – из времена када је овде, у тадашњој Јужној Србији, пре тачно сто година, пробијан Солунски фронт и решаван исход дотад највећег ратног сукоба у историји света. Тај мали тим предводе архитекта Алекса Цигановић и историчар Ненад Лајбеншпрегер, из београдског Републичког завода за заштиту споменика културе.
Заобилазећи Прилеп, стижемо до Битоља.  Тужно делује стара кућа некадашњег српског конзулата.  Преноћили смо, па у цик зоре крећемо ка планини Ниџе, да посетимо српску Спомен-капелу и Костурницу на Кајмакчалану, највишем врху, али остала обележја, у подножју масива, дуж Мариова, уз реку Црну, дуж најкрвавије линије некадашњег Солунског фронта. У сусрет Капији слободе.
Својим џипом вози нас Томе Апостолски. Искусан ловац и мудри сељак, одличан познавалац стаза и богаза на врлетној планини. Са нама је и Раде Кнежевић из Планинарског друштва „Копаоник” из Лепосавића, чести посетилац Кајмакчалана и вредни добротвор.
Земљани пут изрован и оштећен, скоро да га нема. Сваке године све је теже и опасније ићи овуда. Терен повремено готово непроходан. Ипак напредујемо ка одредишту Мало Ниџе, дубоко у планини. Пролазимо поред меморијала у Бачу, Скочивиру. Горничево. Живојно. Одјекују у нама та имена, знана са часова историје и из ратних извештаја. Овде је војвода Вук искочио из рова и наредио... Е, тамо, видиш онај оштри усек, тамо је Милунка Савић успела да... Мало даље: на оном пристранку, лежећи на леђима приљубљен уз стену, Сташа Краков је...
До последњих заселака допратили нас сливови две реке. Још је лето, мирише биље у светлом јутру, под чистим Сунцем. Обележје, скоро на самом путу: „Редов другог Дринског завојишта Милисав М. Васиљевић из села Бајевца, Тамнав ваљевски, пострада у 29. години, остави брата и мајку.”
„Обишо сам наша ратничка гробља на терену среза намесништва Мориховског, о чему ми је част поднети извештај”, пише 1929. свештеник Милан Панић. Стид нас је да признамо: то је последњи прецизан службени запис са ових терена.

НА КАПИЈИ СЛОБОДЕ

Настављамо. Следеће одредиште је Влашка колиба. Ту је некада била летња караула Југословенске армије у граничном појасу са Грчком. Одатле се лепо види Мало Ниџе и линија која је пре тачно сто година била фронт, најкрвавије поприште. Изгледа близу, али прилазимо му дуго, споро, заобилазно. Боже, како ли је тек било избити тамо под борбом?
Ближимо се месту где је нога српских ратника, после голготе кроз Албанију, после Крфа и Солуна, први пут крочила натраг у Отаџбину. Додирнула свето тло. Ближимо се Капији слободе.
– Ево, ово је то место – каже историчар Ненад Лајбеншпрегер. – Ту историја удара свом својом снагом. Једно од најславнијих места српске историје, знане и незнане. Кота са Костурницом палих српских ратника, оних који су овде оставили све што су могли, све што су још имали, да праг отаџбине буде пређен.
Стегло се нешто у човеку. Најрадије би полегао по овој земљи, по овом камену, и исплакао се. Ми, недостојни потомци. Представници генерације која је успела да упропасти толико тога. Али некако налазимо снаге да останемо прибрани, ћутимо. Однекуд струји ветар, летњи, горски. Изненада, у нама одјекују речи:
„Свим командантима, командирима и војницима: од брзине вашег продирања зависи судбина Отаџбине! Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!”
Ту, на Кајмакчалану, Капији слободе, у Спомен-капели светог Илије и Костурнице, 2.521 метар изнад мора и света, читамо молебан за упокојене ратнике. За хероје и мученике, посвећене на жртвенику слободе. За бесмртне претке, који нису питали: „Зашто баш ми?” И нису вирили кроз тарабу да виде шта ради фукара, како би нашли изговор да не понесу своје бреме. И нису имали резервну веру, резервну отаџбину, резервну нацију, резервну судбину. Нису помињали бизнис због којег би били „оправдано одсутни”.
Приносимо тамјан са Свете горе, палимо свеће. Испред: кап шљивовице на мрки камен. Мир души најбоље од свих Србија у новом веку.

ИДЕНТИТЕТИ У КОРОВУ

Разазнајемо терен, налазимо чауре, остатке кундака, ратничког прибора. Стручњаци раде своје. Одмеравају, пописују, процењују.
У повратку, спуштајући се низ планину, застајемо код негдашње болнице Арчибалда Рајса. На локалитету Редер је војничко гробље, поред самог пута, али необележено и једва видљиво.
Успут, наш возач Томе прича о пореклу његових предака из села Мраморец, између Кичева и Охрида, одакле су се касније населили у Битољ. Збори о свом стрицу Пауну Милошевићу (касније, под принудом, Милошевском) и о деди Милошу, који су прошли Цер и Колубару. О својој крсној слави.
У теренцу се спуштамо поплављеним путем као да пловимо низ реку. Онда идемо паралелном трасом, коју зову Краљев пут. Кажу да је несрећни краљ Александар Карађорђевић лично наложио да се тај пут пробије и направи. Није хтео да се ка Кајмакчалану пење старом трасом, дуж које су били положаји бугарске војске.
У месту Петалино, гробље. Упркос јаком пљуску, бележимо хумке.
У подножју планине, посећујемо гробље у Скочивиру, сада одржавано, и оно поред цркве, поново запуштено (на његовом чишћењу пре неколико година радили су чланови друштва „Срма” из Битоља).
Сутрадан обилазимо меморијал Новаци, па Суводол, Долно Орехово... Затим место Маково, па Рапеш... Код цркве, у издвојеном гробу, почива Стеван Соколовић. У чувеном Груништу, на два гробља почивају, уз српске, и руски ратници. У Цркви светог Димитрија из 1880. појемо тропар солунском чудотворцу и приносимо тамјан из манастира Свети Прохор Пчињи. Гробна пирамида од тесаног камена, ограда оборена. Још десет ратничких гробова је на сеоском гробљу. И ту су прошле године чистили чланови „Срме” из Битоља, заједно са планинарима друштва „Копаоник”.
Управо ту била је линија фронта. На вису код Селешке планине и Црне Реке наилази се на Грунишки, па Старавински вис, па Будимирачки вис и Будимирце.

КОРА ХЛЕБА, ГРМЉАВИНА НАДЕ

Према опису, друго гробље у Груништу је преко потока, поред пута. Причало се да француски војници кад полазе на фронт зашивају у шињел по један дукат. Неки у селу помислили су да су то радили и српски ратници, па су „трагали по гробовима”. Овде је сада седам камених гробова. У селу три човека. Један од њих, Ристо Степановски, прилази нам с магаретом у чији самар је заденута пушка. Прича о тегобном животу далеко од града. У граду му синови воде касапницу, а овде му звери кољу стоку. Открива нам и добро очувани Српски мост на крају села. Памти много, прича мало. Носи прећутана сећања у себи као товаре на магарцу.
У Старавини, код цркве, по сазнањима, 62 гроба, плус 158. Тридесетих година XX века почела је изградња костурнице и остала недовршена. На источном делу, испод олтара, налази се улаз, унутра само смеће. Црква зарасла у травуљину и коров, терен пун поскока. Гробље опасано старом жичаном оградом, из  високе траве штрчи понека одваљена гробна плоча.
Идемо даље, разгрћемо, бројимо, уносимо у мапу: Бач, Живојно, Добровени (два гробља). Сада нас води Драгиша Страхињић из Битоља.
 – Ово је отимање од коначног космичког заборава – каже Алекса Цигановић, с оловком у руци и мапом пред собом.
Опет киша. Из утробе планине грмљавина, пуна опомене и наде. Носимо је као кору хлеба у торби.

***

Последњи поздрав
Фронт се протезао венцем од Беле и Големе реке, па на Мало Ниџе. И ту гробље. На самом крају, споменик, слова се једва разазнају: „Збогом остај, мила мајко и премили српски роде”. Ту почивају војници Пете батерије Моравске бригаде Прекобројног артиљеријског пука.

***

Памћење камена
У Будимирцима, у порти цркве, гроб официра Јовице М. Качаревића: „Постојбина младог јунака Поручника из Ваљева. Живи 24 г., пог 8. 11. 1916. Подиже брат Љубиша”. У Студеној води, на узвишици, стоји солидно очуван споменик: „Друговима 7. пешадиског пука краља Петра Првог, 12. јун 1917.”